Bend Zid Mortal objavio je danas spot za pesmu “999”, nastalu 1999. i posvećenu trogodišnjoj Milici Rakić koja je nastradala pre 22 godine tokom NATO bombardovanja.
Autor je Goran Šobić Sirano, koji je pesmu napisao u noći kada su nad Srbijom padale bombe, a spot je snimljen nedavno, u Kragujevcu Za snimanje i montažu bio je zadužen Zoran Lazarević Laki.
Goran Šobić Sirano je u tekstu ispod spota na YouTube kanalu objasnio kako je nastala ova pesma, šta predstavlja za njega i šta bi trebalo da predstavlja za sve nas.
Pesma je posvećena trogodišnjoj Milici Rakić. Danas je 22 godine od njenog stradanja tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
„Neko je rekao da sam kriv! Izašao sam na ulicu, da urlam, ja nisam kriv. Sreo sam gomile izbezumljenih ljudi koji su kao i ja pokušavali da kažu – nisam kriv. Naš žagor ubrzo su nadjačale sirene, pa detonacije. Nastavili smo da živimo život kao reku koja nam protiče kroz prste a da ne popijemo ni kap.
Tu noć je zasijalo na nebu. Straževica je opet bila meta, razornije nego inače. Zatekao sam se pred prozorom koji se sasuo u komadiće. Bacio sam se na pod ali ništa me ne bi spasilo da nije bilo zavese. Ali tu noć neko deset puta mlađi i deset puta neviniji nije imao zavesu. Geler je živeo svoju prokletu putanju. U trenu su stali svi koraci, sve nepročitane knjige, neuzvraćene ljubavi, stihovi Tagore, refreni Riblje Čorbe, sve beogradske košave. Zauvek su zatvoreni svi aerodromi, umrli su u istom trenu svi Njujorci, kontinenti su potonuli, okeani presušili i ostalo je samo nebo koje ju je i uzelo. Grozdovi od grožđa su padali na krovove i jedne noći je nastradala devojčica koja je, sasvim obično i prirodno, sedela na noši.
Zlokobne ptice su i sutradan njušile svoj plen, bez obzira da li sam to ja, ti, Milica, bilo ko, dok sam se pitao da li je sve to vredno njene smrti. Duša nam je opružena na uspravljenom telu. Mi imamo osmeh kao da nećemo da shvatimo.
Napisao sam pesmu. Ja nemam pušku. Ni Milica nije imala pušku. Nama ne treba puška. Mi smo krivi, zato imamo samo pesmu. Milica godinama spava mirno, a mi ne, jer na boku i stomaku ne spava se mirno. Te ’999. godine napustili su nas mnogi ljudi, obični ljudi, oni što čitaju novine, piju produženi espreso, šutiraju loptu, vole Doors-e, kažu dobar dan komšija. Šta je zajedničko za sve te smrti? Sve su neprirodne, sve se nadovezuju ciklično kao karike u lanac kolotečine i sve su nam postale prirodne. Kao oči dečaka kad ugleda gutača plamena. Ehehej…!”
